Распад Југославије и долазак Туђманових националиста дочекали су без иједне националне институције, па не чуди да је деведесетих Загреб напустило око 20.000 Срба
Загреб – Ако је веровати хрватским националистима и урбаним расистима, Срби у Загреб долазе 1945. с партизанским окупаторима, а у становима из којих је протеран и побијен грађански слој, пале паркете, кољу свиње по кадама, плешу ужичко коло, разарају друштво доносећи са својих личких, кордунских и банијских пустопољина примитивне обичаје који су заувек променили Загреб. Истина је, као и обично, готово потпуно другачија.
Чињеница је да се Срби у Загреб досељавају у 18. веку и да у Загреб долазе с подручја јужног Балкана, с подручја на којима су се распламсавале честе побуне против Османског царства које се у то време полако распадало.
Иако су сеобе Срба на подручје данашње Републике Хрватске трајале стотинама година пре тога, у Загребу се прва организована група појављује 1770, десет година пре Едикта о верској толеранцији Јосипа Другог, којим се ограничава аутономија католичке цркве у Хабзбуршкој монархији и омогућава потпуна верска слобода православној цркви, лутеранима и калвинистима. Срби, али и Грци долазе у Загреб као више или мање богати трговци и војници и врло брзо успостављају заједницу која се истицала богатством и утицајем.
Едиктом Јосипа Другог Јевреји су добили грађанска права, а Срби дозволу да могу оснивати православне црквене општине изван простора Војне крајине, па је православна црквена општине основана у Загребу 1785.
Први регистровани Србин у Загребу звао се Никола Јанковић. Дошао је из данашње Македоније. Био је трговац, а населио се на Каптолу, који је био под црквеном управом и тамо се било лакше населити него на Градец, који су контролисали трговци, традиционално нерасположени према појави конкуренције, пословне, не верске. То им, наравно, није сметало да православну веру искористе како би хушкали на нове досељенике. Али истина је да су на распиривање мржње били подстакнути добрим пословним способностима Срба и Грка, а не предрасудама према њиховој вероисповести.
О утицају мале православне заједнице која се доселила у Загреб довољно говори податак да су црквену општину основали док је било 25 породица, а законски услов за оснивање општине било је да неку заједницу чини 100 породица на одређеном подручју. Већ 1794. православци доводе из манастира Лепавина монаха Герасима Марковића, најпре се моле у малој капелици у центру града, па купују католичку цркву на данашњем Цветном тргу, која је била у градском, а не црквеном власништву, иако је реч о храму који су изградили католици. Јосип Други је у то време спроводио процес смањења црквене имовине, па је тако укинуо и многе православне храмове и манастире на Фрушкој гори, али и споменуту цркву у Загребу, коју су касније купили православци.
Тражећи по данашњем Загребу остатке некада славне и моћне српске заједнице, не може се заобићи Доњи град, дакле, центар данашњег Загреба који је препун невидљивих успомена на Србе, њихове палате, друштва и задужбине.
Добар део зграда и палата источно од Цветног трга и споменика Петру Прерадовићу на њему, па даље иза споменика Николи Тесли, налази се палата коју је изградио Лазар Бачић, пореклом из Јасеновца. Реч је о породици чија је циглана у Јасеновцу постала поприште геноцида над српским народом, јер је баш тамо изграђен логор смрти.
Мало даље, на једном од најлепших загребачких тргова на Зрињевцу, на адреси Зрински трг 15, смештена је палата некадашњег председника Хрватског Сабора Богдана Медаковића. На главном загребачком Тргу бана Јелачића у броју 1, налази се кућа Станковић, још један објекат који је изградио Србин. Христофор Станковић био је познати илирац и велетрговац, који је изградио и прво загребачко позориште. У тој згради, у загребачком Горњем граду, данас је смештена Градска скупштина.
Прву хрватску штедионицу основао је Анастас Поповић, који је био и председник Српске православне црквене општине. Његова породична кућа налази се на Тргу бана Јелачића број 4, и једна је од најрепрезентативнијих кућа на главном загребачком тргу.
Центар града пун је простора у власништву Српске православне цркве, а крајем 19. и почетком 20. века премрежен бројним српским друштвима и задужбинама и економским институцијама – Српска банка, Српска земљорадничка задруга, Српско привредно друштво „Привредник”, Коло српских сестара, Добротворна задруга „Српкиња”, Светосавска беседа, Српско певачко друштво…
Усташка власт 1941, забранила је ћирилицу и покушала физички затрти сваки спомен на Србе у Загребу и целој НДХ. Оно што они геноцидом нису успели, комунисти су довршили национализацијом. У рату је основано Српско друштво „Просвета”, које је, према тврдњама власти, требало надоместити сва укинута друштва, али је на крају забрањена и „Просвета”, тако да су загребачки Срби распад Југославије и долазак Туђманових националиста дочекали без иједне националне институције, па не чуди да је деведесетих Загреб напустило око 20.000 Срба. Данас у Загребу живи 12.000 Срба. „Привредник” и „Просвета” су обновљени, али им је тек недавно враћена имовина. Фабрике, банке, палате и куће некадашње економски и политички моћне предратне српске заједнице, само су успомена. На њих данас у Загребу не подсећа апсолутно ништа, а свест о њиховом постојању избрисана је из службеног памћења.
Аутор: Саша Косановић
Извор: Политика
